UVPS - Udruženje veterinara praktičara Srbije

Možemo li izbeći stručne greške u veterinarskoj praksi

Autor:

Vladimir Nešić - Univerzitet u Beogradu, Fakultet veteri narske medicine, Katedra za sudsku veterinarsku medicinu i zakonske propise, Beograd

E mail za korespondenciju: nesic@vet.bg.ac.rs

Rad je objavljen u Zborniku radova i referisan na IV simpozijumu sa međunarodnim učešćem „Zdravstvena zaštita i reprodukcija papkara, kopitara, živine i mesojeda“, održanom 08. i 09. aprila 2022. godine.

Kratak sadržaj: Ljudi nisu nepogrešivi, a u okruženjima visokog pritiska i brzog tempa, kao što je veterinarska profesija, veća je verovatnoća da će greške biti napravljene. Ovo može da dovede do toga da se veterinari (posebno neiskusni) osećaju krivim, uznemirenim i potištenim. Ozbiljne greške (oko 15% veterinarskih grešaka ima za posledicu povrede pacijenta) mogu da dovedu do toga da pojedinci u potpunosti napuste profesiju. Neki veterinari nemaju problem da prijavljuju i dele greške, ali mnogi to ne rade iz straha od stavova koje oštećeni, kolege, ali poređenju sa opštom populacijom. Dok drugi zdravstveni radnici, kao što su lekari, farmaceuti i stomatolozi, imaju oko dva puta veću verovatnoću, veterinari imaju do četiri puta veće šanse da postanu žrtve samoubistva.

Pored toga što stručne greške imaju veliki uticaj na veterinarsku profesiju, još uvek ne postoje studije koje bi klasifikovale te greške i dovele do razumevanja brojnih uzroka i faktora koji utiču na njihov nastanak.

Veterinarskoj profesiji je neophodan zreliji pristup rešavanju stručnih grešaka, uključujući prepoznavanje njihovih multifaktorijalnih uzroka. Jedan od najboljih načina da se izbegnu greške u praksi je razvijanje nekliničkih (mekih) veština koje mogu da pomognu u izgradnji samopouzdanja u praksi.

Ključne reči: meke veštine, odgovornost, stručne greške, veterinar

Uvod

Ispitivanja koja se odnose na zastupljenost stručnih grešaka u medicinskoj profesiji u SAD, ukazuju da skoro svaka deseta poseta bolnici dovodi do nekog neželjenog događaja. Iz tog razloga, medicinska profesija je u poslednjе vreme intenzivno istraživala uzroke i vrste lekarskih grešaka, oslanjajući se na istraživanja iz drugih profesija kritičnih za bezbednost, kao što je vazduhoplovstvo, što je dovelo do empirijskog razumevanja faktora koji dovode do grešaka. Možda je iznenađujuća činjenica da su uzroci stručnih grešaka u velikoj meri univerzalni, a ne specifični za profesiju, zbog toga što se one zasnivaju na istim kognitivnim procesima koji su u osnovi čovekovog odlučivanja.

Veterinari takođe prave greške, ali ne postoje studije koje bi ih klasifikovale i dovele do razumevanja uzroka i faktora koji utiču na njihov nastanak. Takođe, postoje uzroci grešaka koji su jedinstveni za veterinarsku profesiju, a to je „efekat vlasnika“ i pritisak koji stvara činjenica da vlasnici direktno plaćaju za uslugu koju dobijaju na konkurentnom tržištu. Prema tome, iskustva iz humane medicine ne mogu da budu direktno primenjena na veterinare. Kod veterinara ne postoji dovoljno razvijena svest o uticaju koji loše upravljanje, komunikacija i timski rad mogu da imaju na ishode kod pacijenata i kvalitet nege, kao i o važnosti posedovanja nekliničkih tzv. „mekih veština“ u okviru veterinarske profesije i sistemskog sagledavanja učinjenih grešaka.

Ako su već greške u veterinarskoj delatnosti neizbežne, postavljaju se brojna pitanja, kao što su: koje su vrste odgovornosti veterinara, u kojim okolnostima veterinari prave greške, koje su najčešće stručne greške i zašto se dešavaju, kao i kako se mogu izbeći?

Vrste odgovornosti

Odgovornost za stručne greške, koje mogu učiniti veterinari u toku svog rada, može da bude kaznena (za učinjena krivična dela, privredne prestupe i prekršaje), materijalno-pravna (za naknadu štete prouzrokovane radom na osnovu odredbi Zakona o obligacionim odnosima) i moralna odgovornost (povrede Kodeksa veterinarsko- medicinske etike i Disciplinsko-etičkog pravilnika). Navedene vrste odgovornosti su međusobno povezane, zbog toga što krivično delo može da nastane zbog stručne greške, pa prema tome obuhvata i profesionalnu odgovornost pravno- materijalnog karaktera, što po pravilu može da predstavlja i moralnu odgovornost. Ipak, svaka stručna greška ne mora da predstavlja nepoštovanje i povredu načela etike, a još manje i krivično delo, privredni prestup ili prekršaj.

Slika 1. Vrste odgovornosti u veterinarskoj medicini

a) Kaznena odgovornost

Pod kaznenom odgovornošću se podrazumevaju greške i propusti veterinara koji su definisani Krivičnim zakonikom (za krivična dela), kao i kaznenim odredbama sektorskih zakona koji se odnose na veterinarsku delatnost (za privredne prestupe i prekršaje). Osnovni cilj krivičnog zakonodavstva je prvenstveno preventivni na suzbijanju i sprečavanju pojava krivičnih dela, ali i zaštitni, zbog toga što određuje sankcije za počinioce krivičnih dela. Najvažnija krivična dela koja mogu da učine veterinari nalaze se u Krivičnom zakoniku RS i to su: Uništenje i oštećenje tuđe stvari (čl. 212), Proizvodnja i stavljanje u promet škodljivih namirnica (čl. 256), Nesavesno vršenje pregleda životnih namirnica (čl. 257), Prenošenje zaraznih bolesti kod životinja (čl. 270), Nesavesno pružanje veterinarske pomoći (čl. 271), Davanje lažnog iskaza (čl. 335), Sprečavanje i ometanje dokazivanja (čl 336), Neovlašćeno bavljenje određenom delatnošću (čl. 353) i dr. Za navedena dela predviđena je kazna od novčane, do kazne zatvora u trajanju i od 5 godina.

Najčešća krivična dela u domaćoj sudskoj praksi, zbog kojih su veterinari pravosnažno osuđeni i na zatvorske kazne, odnose se pre svega na nesavesno vršenje pregleda životnih namirnica (najčešće pregleda mesa na trihinelozu), kao i na prenošenje zaraznih bolesti životinja, naročito onih koje se lako šire (klasična kuga svinja i dr.).

b) Materijalnopravna odgovornost

Najbrojniji sudski sporovi protiv veterinara se vode putem parničnog postupka u cilju naknade štete vlasniku životinje (obična šteta i izmakla dobit). U poslednje vreme se mnogo raspravlja o važnoj ulozi koje životinje imaju u sadašnjem trenutku društvenog razvoja, kao i o pravnim posledicama koje proizilaze iz takvog odnosa. Držanje životinja, bilo iz komercijalnih razloga, bilo kao kućnih ljubimaca, otvara brojna pravna i etička pitanja. Važna uloga koju životinje imaju u životima mnogih ljudi čini da pitanja u vezi sa njihovim držanjem, odgovornošću, troškovima lečenja i drugim pitanjima postaju premet brojnih sporova, za koje se u novije vreme koristi i poseban termin — sporovi koji su u vezi sa životinjama (engl. animal related litigation).

U pogledu odgovornosti veterinarskih radnika, u domaćoj sudskoj praksi se sve više zastupa shvatanje o krivici kao odstupanju od ponašanja koje se osnovano moglo očekivati od razumnog i pažljivog čoveka ili stručnjaka. Naime, Zakon o obligacionim odnosima propisuje da veterinar, kao profesionalac, u izvršavanju svoje obaveze mora da postupa sa povećanom pažnjom, prema pravilima struke i običajima (pažnja dobrog stručnjaka). To znači da veterinar mora da postupa blagovremeno, po prioritetu poslova, stručno, posebno brižljivo, savesno, efikasno i racionalno, bez obzira o kojoj se intervenciji radi, u bilo kojoj oblasti veterinarske delatnosti. Ukoliko dođe do štete i protiv veterinara bude podignuta tužba za naknadu štete, sud će utvrđivati u svakom konkretnom slučaju da li je veterinar postupao sa povećanom pažnjom, prema pravilima struke i običajima tj. da li je postojala „pažnja dobrog stručnjaka“. Sudija je prema tome upućen, da u svakom pojedinom slučaju, izgradi jedan zamišljeni standard ponašanja (više ili manje apstraktan), razumnog i pažljivog stručnjaka, koji će služiti kao merilo poređenja. Ako poređenjem utvrdi da veterinar koji je prouzrokovao štetu nije postupao onako kako bi se ponašao razuman i pažljiv stručnjak, sudija će izvesti zaključak da je lice krivo za prouzrokovanu štetu. Ukoliko sud nema dovoljno znanja iz neke oblasti, kao što je veterinarska medicina, angažuje se veštak, koji na razumljiv i prihvatljiv način ukazuje na eventualne propuste koje je učinilo stručno lice i time pomaže sudu u donošenju presude.

Zbog značajnog povećanja broja tužbi protiv veterinara, u razvijenim zemljama su takve štete pokrivene posebnom polisom osiguranja od odgovornosti veterinara (engl. professional liability insurance for veterinarians). Vlasnik čija je životinja uginula za vreme ili u kratkom vremenu nakon intervencije, ili je povređena, ima pravo na naknadu štete po osnovu polise osiguranja od profesionalne odgovornosti, pod uslovom da se ne radi o nekom od slučajeva isključenja odgovornosti (povreda ili uginuće životinja na osnovu dokazane stručne greške tj. „namerne radnje“, a zapravo profesionalnog postupka veterinara). Ukoliko sud utvrdi odgovornost veterinara, postavlja se pitanje visine obeštećenja koje pripada vlasniku povređene ili uginule životinje u odnosu na to da li se životinje tretiraju samo kao deo imovine ili treba uvažiti i poseban emotivni odnos životinje i vlasnika. Istina je da tretiranje životinja na drugi način, pre svega kao osobenih subjekata prava, a ne samo kao dela imovine, može da ima negativan psihološki i finansijski uticaj na veterinarsku profesiju, koji može da se nadoknadi jedino povećanjem cena usluga.

c) Moralna odgovornost

Moralna odgovornost postoji kada se od strane veterinara krše principi Kodeksa veterinarske etike, pri čemu su u Disciplinsko-etičkom pravilniku detaljno propisana osnovna profesionalna etička načela, zatim postupci za pokretanje disciplinskog postupka protiv veterinara, kao i sankcije za povredu Kodeksa i drugih etičkih normi. Kao što je već rečeno, svaka stručna greška ne mora nužno da predstavlja nepoštovanje i povredu načela etike, kao i da postoje situacije gde nije nastala šteta i gde nije bilo protivpravnog delovanja, a da postoji moralna odgovornost veterinara.

Zašto se javljaju stučne greške?

Stručne greške mogu da budu zasnovane na primeni pogrešnih pravila ili na nedostatku znanja. Greške zasnovane na primeni pogrešnih pravila podrazumevaju netačnu primenu prethodno ispravno naučenih postupaka, dok su greške zasnovane na nedostatku znanja posebno opasne zbog toga što veterinari najčešće nisu svesni da u korenu imaju pogrešno znanje o načinu rešavanja određenih problema. U jednoj studiji koja je istraživala uzroke i vrste veterinarskih grešaka, utvrđeno je da se 80% grešaka može pripisati kognitivnim ograničenjima, mešanju vlasnika i nedostatku znanja/veština. Ostali uzroci uključuju probleme sa produktivnošću (7%), greške u komunikaciji (5%), kao i lošu organizaciju (4%).

Ma koliko dobro obučeni i motivisani, veterinari su suštinski podložni svojim kognitivnim ograničenjima i zbog toga su najslabija karika u lancu okolnosti koje mogu da kulminiraju nastankom štete. Kognitivna ograničenja su uglavnom povezana sa kliničarima. Ove greške „odsutnog uma“ često su dovodile do hirurških (kao što je ostavljanje opreme unutar pacijenata) i drugih medicinskih grešaka (kao što je zaboravljanje davanja kiseonika tokom operacije). Druge vrste kognitivnih ograničenja dovode do nemogućnosti prepoznavanja problema i to ili usled dijagnostičkog „tunelskog vida“ (nekritičkog oslanjanja na podatke iz istorije slučaja i na informacije dobijene od vlasnika životinje), ili u slučaju odvlačenja pažnje (kada je pažnja skrenuta sa nekog zadatka koji je dobro uvežban), kao i usled izostanka saradnje sa ekspertima iz pojedinih oblasti.

Problemi povezani sa mešanjem vlasnika se ne mogu uvek pripisati samim veterinarima, pri čemu su loši zdravstveni rezultati često posledica odbijanja vlasnika da prihvate preporuke koje su im dali veterinari.

Pored ovih uzroka, loš nadzor mlađih veterinara i veterinarskih tehničara označen je kao jedan od glavnih uzroka veterinarskih grešaka. Takođe, kod mlađih veterinara, naročito onih koji rade u velikoj praksi, ispoljava se i nedostatak želje za napredovanjem, sticanjem novih znanja i dr.

Pored personalnih ograničenja, sistemske greške takođe mogu da utiču na nastanak štetnih događaja. Ovde se pre svega misli na deficit komunikacionih veština, koji predstavlja jedan od glavnih uzroka grešaka, posebno tokom hirurških intervencija. Takođe, u cilju bezbednosti pacijenata, važno je da postoji dobra organizacija stručnog tima, uključujući postojanje protokola tj. kontrolnih lista za bezbednu operaciju, zatim održavanje stručnih sastanaka pre operacija, kao i pojačan nadzor nad radom mladih, nedovoljno iskusnih veterinara.

Razumevanje kognitivnih ograničenja, zajedno sa utvrđivanjem slabosti sistema, od vitalnog su značaja za olakšavanje obuke i načina organizacije u kojima rade kliničari. U humanoj medicini postoje brojni protokoli i modeli koji pružaju format za analizu osnovnih uzroka nastanka stručnih propusta i grešaka. Ovo može da bude od pomoći u definisanju i predstavljanju uzroka greške i omogućavanju kliničarima i menadžmentu da ih na vreme prepoznaju. Trenutno, za veterinarsku praksu takvi modeli nisu dostupni.

Slika 2. Primer modela švajcarskog sira za razumevanje uzroka nastanka stručne greške

Vrste stručnih grešaka

Pored utvrđivanja uzroka greške, posebna istraživanja su kategorizovala i tipove grešaka. Hirurške intervencije, uključujući i intervencije prilikom porođaja, čine oko 50% grešaka, pri čemu su hirurzi i stažisti identifikovani kao grupe kliničara koje će najverovatnije pogrešiti. Od nehirurških događaja, greške koje uključuju upotrebu lekova čine oko 15% neželjenih događaja, a takođe su zastupljene i greške prilikom postavljanja dijagnoze. Greške u vezi sa primenom anestezije su odgovorne za samo 2% neželjenih reakcija.

a) Hirurške greške

Greške tokom operacije su među najčešćim. One čine oko 50% veterinarskih grešaka i obično ih čine stažisti. Na osnovu podataka iz jedne studije, koja je analizirala 74 485 veterinarskih slučajeva, utvrđeno je da je skoro 40% neželjenih događaja povezano sa operacijama. Od ovih slučajeva, većina je bila iz opšte hirurgije, porodiljstva i ortopedije, pri čemu je loša komunikacija među zaposlenima u stručnom timu povezana sa 43% hirurških grešaka.

Dalje je dokazano da loša organizacija rukovođenja veterinarskih subjekata (zanemarivanje bezbednosti pacijenata, nedostatak kontrolnih lista za bezbednu operaciju, neodržavanje kratkih sastanaka pre operacija) takođe dovodi do češćeg nastanka hirurških grešaka. Kao što je već rečeno, stažisti su skloniji greškama, naročito kada nedostaje nadzor, što donekle nije iznenađujuće s obzirom na nedostatak njihovog iskustva.

b) Greške u primeni veterinarskih lekova

Od nehirurških grešaka, preovlađuju greške povezane sa davanjem lekova, koje su odgovorne za veliku incidencu neželjenih događaja u veterinarskoj medicini. Studija koja je ispitivala ovaj problem u jednoj veterinarskoj klinici, dokazala je da je 54% grešaka bilo povezano sa lekovima. Pre svega, ovi događaji su se desili zbog loše primene leka (tj. davanja pogrešne doze ili čak pogrešnog leka pacijentu). Godinama unazad, za ovakve propuste je uvek bila okrivljena osoba koja je dala lek. Međutim, ovo nikada nije rešilo problem i kada se pažljivo analiziraju ove situacije svako je možda napravio istu grešku u sličnim okolnostima. Greške u primeni veterinarskih lekova su problemi sistema, a ne ljudski problemi. Na sreću, većina grešaka u vezi sa primenom veterinarskih lekova nije izazvala nikakvu štetu (slično studijama na ljudima).

Greške u lečenju se obično dešavaju kada je označavanje leka nejasno, kada su uređaji za doziranje lekova loše dizajnirani, kada veterinari koriste skraćenice ili simbole na receptima koji mogu da se pogrešno protumače, kao i kada se lekovi nepropisno skladište (što može da dovede do slučajnog izlaganja ili predoziranja). Kada se informacije na etiketi leka pogrešno protumače ili kada se jedan lek pomeša sa drugim, zdravlje lečene životinje može da bude ugroženo. Greške u primeni lekova za životinje mogu da utiču i na zdravlje ljudi, bilo zbog postojanja rezidua, ukoliko se lekovi koriste kod životinja za proizvodnju hrane, ili zbog potencijalnog rizika, ukoliko se sa lekovima nepropisno rukuje ili se oni nepravilno koriste.

Najčešći uzroci grešaka u lečenju se javljaju ukoliko imena različitih lekova liče ili zvuče slično (Cerenia vs. Convenia; Insulin 100 IJ vs. 40 IJ; azatioprin vs. azitromicin), kada su informacije na etiketama lekova nejasne, teško čitljive, netačne ili nedostajuće, kada su pakovanja lekova previše slična (Bensedin vs. Vitamin B6; Ketamin vs. Butrofanol), zatim kod pogrešnih upotreba skraćenica ili simbola na receptima, u slučaju nečitkog rukopisa na receptima, kod pogrešne komunikacije prilikom usmenog propisivanja načina upotrebe leka, kao i kod nepravilnog skladištenja ili odlaganja lekova koji mogu da dovedu do slučajnog izlaganja i/ili predoziranja.

Do predoziranja ili subdoziranja lekova može da dođe kada decimalni zarez nije jasno postavljen, bilo u slučaju korišćenja zadnje nule posle decimalnog zareza (5,0 mg može da bude pogrešno protumačeno kao 50 mg) ili usled nekorišćenja početne nule pre decimalnog zareza .5 mg — nula tačka pet ili ½ mg, može da bude pogrešno protumačeno kao 5 mg). Uopšteno govoreći, treba izbegavati upotrebu nule na kraju, dok početne nule mogu da pomognu tako što će se lokacija decimalne tačke učiniti jasnijom.

U jednoj studiji, greške u lečenju su bile smanjene pet puta u periodu od tri godine uvođenjem bezbedne prakse kod davanja lekova, minimiziranjem prekida i ometanja osoblja tokom pripreme lekova i reorganizacijom načina skladištenja lekova. Možda je najbolji način uvođenja bezbedne prakse kod davanja lekova pravilo koje se koristi u humanoj medicini — 6 Rs (engl. R =right — prava), uključujući i trostruku proveru pre same aplikacije leka. Pod 6 Rs se podrazumeva: pravi pacijent; pravi lek; prava doza; pravi način; pravo vreme; prava dokumentacija.

Slika 3. Iskrvarenje kao posledica spadanja ligature tokom ovariohisterektomije kuje

Slika 4. Uginuće kuje kao posledica prošivanja mokraćnog kanala prilikom ovariohisterektomije

Prema tome, većina grešaka u vezi sa primenom veterinarskih lekova se može sprečiti, pri čemu je dobra komunikacija jedan od bitnih faktora za sprečavanje grešaka u lečenju. Jedina stvar koja je gora od greške u lečenju je da se ista stvar dogodi više puta. Važno je otvoreno govoriti bez krivice o ovim slučajevima, a sve u cilju da se nastanak grešaka spreči u budućnosti.

c) Dijagnostičke greške

Dijagnostičke greške su prilično česte u veterinarskoj praksi, posebno kod veterinara koji su neiskusni, pa je stoga veća verovatnoća i da će pogrešiti. Nasuprot tome, usled kognitivne pristrasnosti i iskusniji veterinari mogu da čine slične greške. Kognitivna pristrasnost se javlja kada se koriste „mentalne prečice“ u donošenju odluka. Naime, veterinarima često može da se dogodi da ignorišu očigledne simptome kod pacijenata i da zbog toga preduzimaju neodgovarajuće dijagnostičke procedure, koje dovode do pogrešne dijagnoze i posledično do pogrešnog lečenja i mogućnosti nastanka štete. Iako neki profesionalci misle da edukacija veterinara, da prepoznaju sopstvenu kognitivnu pristrasnost, može da smanji pojavu takvih događaja, istraživanja su dokazala da to ima mali ili nikakav efekat. Veterinari bi trebalo da razvijaju svoje kliničko znanje, zato što je ovo najsigurniji način da se poboljša način medicinskog razmišljanja u cilju donošenja pravilnih odluka.

d) Ostale greške

Pored navedenih vrsta stručnih grešaka, jedan od velikih problema sa kojim se veterinari suočavaju je i nedostatak empatije (uključujući i korišćenje „crnog humora“), kao i loša komunikacija sa vlasnikom, naročito kada je došlo do neželjene reakcije i posledične štete. Greške u komunikaciji izazivaju mnoge probleme u odnosima između veterinara i vlasnika životinje. Ove greške mogu da se dese ili pre ili posle nastanka štete. Problemi u komunikaciji pre nastanka štete, uglavnom uključuju pogrešnu informisanost vlasnika u vezi sa naknadom za veterinarske usluge, njihove pogrešne percepcije ili nerealnih očekivanja u vezi sa rezultatima i prognozom, uključujući i propuste veterinara da informišu vlasnike o ovim pitanjima. Problemi u komunikaciji koji nastaju posle nastanka štete, uglavnom podrazumevaju neuspeh od strane veterinara ili drugog zaposlenog osoblja da ispolje adekvatnu saosećajnost, zatim neuspeh u kompromisu oko naknade nastale štete, kao i neuspeh da veterinari pruže adekvatne i direktne odgovore na teška pitanja koja im se u tom trenutku postavljaju.

Postoje kontroverze oko toga da li veterinar treba da prizna vlasniku kada je učinio neku stručnu grešku/propust. Mnogi veterinari su mišljenja da nikada ne treba priznati da je učinjena greška zbog toga što se to može loše odraziti na njihov poslovni imidž, a naročito ne treba priznati greške ako nije nastupila vidljiva šteta. Sa druge strane, velika je verovatnoća da će vlasnici pokrenuti sudski postupak ako smatraju da je došlo do pokušaja da se prikrije greška, kao i u slučajevima kada kod veterinara primete nedostatak saosećajnosti i osećaja odgovornosti.

Takođe, u domaćoj sudskoj praksi su česti propusti veterinara u izvršavanju zakonskih obaveza koje se odnose na vođenje obavezne evidencije, obeležavanje životinja, odjavljivanje uginulih jedinki, kao i na propuštanje obaveštavanja nadležnih veterinarskih službi (specijalističkih i upravno-nadzornih) u slučaju postojanja sumnje ili pojave zaraznih bolesti koje se obavezno prijavljuju.

Zaključak

Veterinarska profesija je specifična po tome što se bavi delatnošću koja je vitalna za funkcionisanje nekog društva. Obavljanje ove delatnosti zahteva određenu stručnost, trening, iskustvo, kao i sposobnost delovanja u specifičnim situacijama. Uz obavljanje ove delatnosti idu i specijalne privilegije (izdavanje recepata, izvođenje hirurških zahvata), ali i obaveze i odgovornost i prema životinji i prema vlasniku. Svakako da je u ovako dinamičnoj profesiji neizbežno i pravljenje stručnih grešaka. Međutim, veterinari nikako ne bi trebalo da vide ovo u negativnom svetlu. Greške treba posmatrati kao cigle na kojima se gradi uspeh. Sa svakim propustom, veterinar treba da postane bolji i sposobniji da se nosi sa brojnim izazovima.

Za razliku od humane, u veterinarskoj medicini nije stavljen naglasak na važnost razvoja svesti o stručnim greškama. U veterinarskoj literaturi postoji veoma mali broj radova koji proučavaju uticaj grešaka na veterinarsku profesiju. Još manja pažnja je posvećena smanjenju grešaka, sa samo nekoliko radova koji ispituju specifične aspekte, kao što su hirurške greške ili greške tokom anestezije. Prvi korak u smanjenju grešaka je njihovo identifikovanje, bez obzira da li je greška prouzrokovala štetu, a sve u cilju sprečavanja pojava sličnih grešaka u budućnosti. Sistem za izveštavanje o stručnim greškama u veterinarskoj profesiji bi omogućio da identifikujemo i ispravimo uobičajene greške, ali postoje značajne kulturne i logističke prepreke za sprovođenje takvog sistema. Možda je za početak najlakše da počnemo da pričamo o našim greškama.

Literatura:

1. Gartrell B, White B, 2021, Surviving clinical errors in practice, New Zealand Veterinary Journal, 69, 1, 14.

2. Karanilić-Mirić M, Davinić M, Vuković I, 2016, Životinje i pravo, Zbornik radova, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, 1208.

3. McKenzie B, 2014, Veterinary clinical decision- making: cognitive biases, external constraints, and strategies for improvement, JAVMA, 244, 3, 2716.

4. Mellanby R, Herrtage M, 2005, Survey of mistakes made by recent veterinary graduates, The Veterinary record, 155, 24, 7615.

5. Oxtoby C, Ferguson E, White K, Mossop L, 2015, We need to talk about error: causes and types of error in veterinary practice, Veterinary record, doi: 10.1136/ vr.103331.

6. Vinten C, 2020, Clinical reasoning in veterinary practice, Veterinary Evidence, 5, 2, 1–10.

7. Wallis J, Fletcher D, Bentley A, Ludders J, 2019, Medical Errors Cause Harm in Veterinary Hospitals, Frontiers in Veterinary Science, 6, 12, 17.

Slika 5. Ruptura mokraćne bešike kuje prilikom kateterizacije