Uvod

Gajene medonosne pčele (Apis mellifera) imaju mnogo veći značaj zbog uloge u oprašivanju biljaka, nego zbog proizvodnje meda i drugih pčelinjih proizvoda [1, 2]. Stoga je razumljivo da sve veći gubici pčelinjih društava u SAD i Evropi, zabrinjavaju istraživače i pčelare, posebno zbog toga što još uvek nema saglasnosti o konkretnom uzroku (ili uzrocima) gubitaka. Opsežna istraživanja su dokazala da ne postoji pojedinačni faktor koji se može "optužiti" za gubitke, te se zaključuje da je uključen veći broj stresora: nedostatak adekvatne paše, prisustvo patogena, parazita, agropesticida, ali i greške u pčelarskoj praksi [3–10]. Stoga, je teško predložiti samo jedno opšte i najefikasnije rešenje [11]. Podaci iz prošlosti ukazuju da je i ranije dolazilo do pojave visokih gubitaka, ali njima nije pridavan veći značaj. Iako se veliki gubici pčelinjih društava dešavaju širom sveta, njihov uzrok varira. Sprovedena su brojna međunarodna istraživanja sa ciljem utvrđivanja obimnosti i uzroka pčelinjih gubitaka, od kojih ovde prikazujemo rezultate novijeg datuma od dve nezavisne grupe naučnika. Dvogodišnji monitoring 6 000 košnica u 17 zemalja Evrope dokazao je da procenat zimskih gubitaka varira u opsegu od 2 do 32 procenta, kao i da su gubici često sezonski, u skladu sa sezonskom dinamikom životnog ciklusa patogena [12]. Monitoring gubitaka tokom zime 2016/2017. spoveden putem COLOSS ankete u kojoj je učestvovalo 14 813 pčelara iz 27 Evropskih država, Alžira, Izraela i Meksika, dokazao je da je od ukupno 425 762 društava, 5,1 procenata imalo nerešive probleme sa maticom, a 14,1 procenata nije uspelo da preživi zimu [13]. Druge prirodne nepogode su dodatno doprinele gubitku 1,6 procenata od ukupnog broja pčelinjih društava, što kad se sabere ukupno iznosi 20,9 procenata pčelinjih gubitaka. Sami gubici su varirali između država i bili su drastično veći kod pčelara koji imaju mali broj društava. Analiza je dokazala da selidbeni tip pčelarenja nije značajno uticao na zimske gubitke, ali da je imao izvestan negativni uticaj u pojedinim državama [13].

Zbog postojanja većeg broja faktora koji dovode do gubitaka pčela, komplikovano je sprovesti precizna istraživanja u kojima se procenjuje uticaj svakog faktora pojedinačno [6]. Uprkos naglom padu broja gajenih pčelinjih društava u Evropi (25 procenata u centralnoj Evropi u periodu 1985–2005) i Severnoj Americi (59 procenata u periodu 1947–2005), na svetskom nivou je broj pčelinjih društava porastao za 45 procenata (u periodu 1961–2008), zahvaljujući povećanju broja pčelara u nekim državama, pre svega Kini i Argentini [6]. Zbog toga se smatra, da osim zimskih gubitaka, treba posmatrati broj i gubitke pčelinjih zajednica tokom cele godine. Zimski gubici ne odražavaju uvek realno stanje ukupnog smanjenja brojnosti društava.

Pčelinje gubitke ne treba poistovećivati sa specifičnim fenomenom koji je poznat kao sindrom nestajanja pčelinjih društava (engl. Colony Collapse Disorder — CCD) [7], koji je prepoznat i opisan od strane van Engelsdorp-a i sar. 2009. [14], kao stanje koje se manifestuje naglim uginućem društva, bez prisustva mrtvih radilica unutar i ispred košnice. Najčešće u košnici ostaje matica sa malim brojem preživelih radilica. Vidljive su veće površine legla, koje su disproporcionalne u odnosu na broj prisutnih radilica. Zanimljivo je i da u košnicama ima dovoljno hrane (meda i perge), a karakteristično je i da do grabeži i invazije od strane štetočina (voskovih moljaca i male košničke bube) dolazi znatno kasnije, nego što bi se očekivalo [11, 14–16].

Prema Evropskoj agenciji za bezbednost hrane — EFSA [17], najčešći uzroci pčelinjih gubitaka su:

- nedostatak visokokvalitetne hrane (polena i meda),

- parazitske infestacije (pre svega uzrokovane sa Varroa destructor) i mešovite virusne infekcije vezane za vektorsku aktivnost V. destructor,

- bakterijske infekcije (Američka i Evropska trulež), gljivične (nozemoza i askosferoza) i druge infekcije i

- menadžment u pčelarskoj proizvodnji.

Pored toga, kod neadekvatno hranjenih pčelinjih društava se često zapaža smanjenje broja radilica i trutova, slabija vitalnost i otpornost na patogene (primarno Nosema ceranae) [40]. Osim toga, med uzet iz plodišta može sadržati rezidue različitih preparata (amitraz, kumafos, cimiazol-hidrohlorid, flumetrin, fluvalinat, dicikloheksilamin i fumagilin), koji kontaminiraju med direktno (kada se koriste u jesenjim i zimsko-prolećnim tretmanima), ili indirektno, iz već kontaminiranog voska. Ovaj med nije pogodan za korišćenje u ishrani ljudi i poznato je da rezidue antibiotika i pesticida mogu izazvati razne genotoksične efekte [41–48].

Infestacija sa Varroa destructor i mešovite virusne infekcije.

Pčelinji krpelj Varroa destructor je obligatni parazit za A. mellifera i predstavlja najveću opasnost za pčelarstvo. Usled nedostatka efikasnog načina kontrole ovog parazita, infestirana pčelinja društva uginu za 2 do 3 godine [49]. Zajedno sa pčelinjim virusima koje V. destructor prenosi, ovaj krpelj je jedan od glavnih uzročnika zimskih gubitaka pčelinjih društava [7, 50–53]. U skorije vreme, utvrđeno je da se Varroa hrani masnim tkivom larvi i odraslih pčela [54], a ne isključivo hemolimfom, kako se ranije smatralo [49, 55, 56]. Takođe, reproduktivni potencijal je veći kod krpelja koji jedu masno tkivo u poređenju sa onima koji konzumiraju hemolimfu [54].

V. destructor šteti pčelama direktno, iscrpljujući ih usled remećenja njihovih metaboličkih procesa pre svega metabolizma proteina [57] i indirektno, kao vektor i/ili aktivator pčelinjih virusa [52, 58–60]. Pčelinji krpelj i virus bolesti deformisanih krila (DWV) zajedno ispoljavaju najštetnije dejstvo na pčele jer dovode do skraćenja njihovog životnog veka i spadaju u najčešće uzroke pčelinjih gubitaka na globalnom nivou u poslednjih 50 godina [55, 56, 61, 62]. Međutim, drugi virusi ili njihove kombinacije (virus akutne paralize pčela — ABPV ili komplex ABPV i Kashmir-Israeli virusa — AKI) mogu izazvati pčelinje gubitke zajedno sa Varroa krpeljima kao vektorom koji povećava ukupan titar virusa [51, 52, 63, 64].

Ispitivanjem mehanizama sinergističkog delovanja između V. destructor i DWV, Nazzi i sar. [62] su dokazali da krpelj može poremetiti dinamiku razvoja DWV u telu pčele i indukovati transformaciju virusa u brzo-replikujućeg "ubicu", koji dostiže smrtonosnu virulenciju pri kraju sezone. Kao posledica destabilizacije životnog ciklusa DWV, dolazi do pada aktivnosti imunskog sistema domaćina zbog zanačajnog smanjenja ekspresije faktora NF-kB [62] i poremećaja različitih aspekata imuniteta koje ovaj faktor reguliše. Tu spadaju: sinteza antibakterijskih pepida, agregacija hemocita na mestu povrede i melanizacija, kao i antivirusni mehanizmi odbrane [65]. Smatra se da imunosupresivni efekat, primarno izazvan virusima, povećava negativni uticaj transkripcionog profila više imunskih gena pčela. Takođe, u odsustvu virusa, Varroa ne utiče na ekspresiju dorsal-1A gena, indikatora imunosupresije, za razliku od DWV, koji izaziva najveće smanjenje ekspresije ovog gena [62]. Ova imunosupresivna aktivnost je objašnjena kao deo strategije koju DWV koristi da nadvlada glavne elemente antivirusne zaštite domaćina i time omogući pritajene infekcije. Međutim, bilo koji stresor spoljašnje sredine (pesticidi ili loša ishrana) može poremetiti delikatan, balansirani odnos između virusa i odbrambenih mehanizama pčela, što dovodi do aktivacije odgovora preko NF-kB i intezivne replikacije virusa u pčelama u kojima je infekcija do tada bila u pritajenom obliku (inaparentna infekcija). Najčešća posledica brze replikacije virusa je kolaps pčelinjeg društva [61, 62, 66]. Dalja istraživanja mehanizama interakcije Varroa-virus i pojave pčelinjih gubitaka ukazala su na postojanje simbioze između Varroa parazita i DWV, sa svrhom savladavanja imunskih barijera domaćina [55].

Značajan broj pčelara u Srbiji svake godine potražuje usluge od Laboratorije za genetiku domaćih životinja, divljači i pčela (Katedra za Biologiju, Fakultet veterinarske medicine) u vidu analiza uzoraka poreklom od obolelih ili uginulih društava. Kod ovih društava, prevalencija virusa u petogodišnjem periodu (2014–2018) bila je: DWV — 73,12–87,16 procenata, ABPV — 61,54–81,45 i CBPV — 58,82–64,22 procenata (slika 3).

Istorija bolesti, bazirana na tvrdnjama pčelara je najčešće ukazivala na:

(1) neadekvatan tretman protiv varoe, ili potpuno odsustvo tretmana,

(2) oduzimanje velikih količina meda i davanje šećera pčelama i

(3) zazimljavanje pčela na suncokretovom medu (koji je poslednja paša u sezoni i često je kontaminiran pesticidima).

Slika 4. Amplifikacione krive dobijene real-time PCR metodom koje prikazuju detektovane viruse kod odraslih pčela. Linije 1–4 — pozitivne kontrole: 1) Plava linija — ABPV; 2) Crvena linija — CBPV; Narandžasta linija — DWV; Zelena linija — SBV; Isprekidane linije (5–8) — odgovarajući uzorci. Tačkaste linije (9–12) — negativne kontrole. Pojedinačni replikati prikazani su radi bolje preglednosti [70].

Treba naglasiti da na prisustvo virusne infekcije unutar legla i kod odraslih pčela, utiče tip pčelarenja (konvencionalno-savremeno i tradicionalno). Postoje određeni regioni gde se pčele i dalje uzgajaju na tradicionalni način u primitivnim košnicama načinjenim od vrbovog pruća — takozvanim trmkama. Naša ispitivanja sprovedena na Pešterskoj visoravni, dokazala su da ovakve košnice pružaju znatno bolje uslove za očuvanje zdravlja pčela i njihove otpornosti na patogene [70]. Naizgled zdrava pčelinja društva gajena u komercijalne namene kao i ona koja su gajena u primitivnim košnicama, testirana su na prisustvo virusa mešinastog pčelinjeg legla (SBV), kao i na prisutvo virusa odraslih pčela (slika 4).

Biotehničke metode oduzimaju mnogo vremena i nisu dovoljno efikasne [74–77]. Upotreba "hard" akaricida, praćena je sledećim problemima: (1) pojava krpelja koji su rezistentni, naročito na piretroide — fluvalinat i flumetrin [78–80] i (2) pojava rezidua u svim proizvodima košnice: najviše koncentracije su dokazane u vosku i propolisu, niže u polenu i pergi, a najniže u medu [49, 79, 81–84]. Najčešće detektovani varoacidi u pčelinjem vosku, polenu i pergi su fluvalinat, kumafos, amitraz, bromopropilat [84–89] i hlorfenvinfos u uzorcima voska i perge iz Španije [90]. S obzirom na to da je vosak sastavni deo košnice, kojem je potrebno najviše vremena za obnavljanje, pesticidi koji ostanu u košnici mogu dovesti do tzv. "sindroma otrovane košnice". Ovaj problem se ne može rešiti zamenom voska jer rezidue lipofilnih akaricida ostaju u pčelinjem vosku čak i nakon recikliranja [89]. Konačno, sintetički akaricidi mogu biti štetni po pčele i uticati na njihove reproduktivne osobine i ponašanje ukoliko se ne koriste ispravno [43, 46, 48, 91, 92].

Radi prevazilaženja svih ustanovljenih problema koji potiču od upotrebe sintetskih akaricida, počela je široka primena akaricida na bazi prirodnih proizvoda, kao što su organske kiseline i biljni ekstrakti [49, 73, 93]. Njihova efikasnost se ispituje već više od dve decenije [73, 93–96]. Mravlja, oksalna i mlečna kiselina su organske kiseline (OA) koje se koriste za suzbijanje varoe. Među biljnim ekstraktima, eterična ulja (EO) i njihove komponente su ubedljivo najviše proučavani kada se govori o varocidnoj aktivnosti [75, 84]. Opšte prednosti prirodnih jedinjenja, OA i EO, su mali rizik od ostavljanja ostataka (rezidua) i nakupljanja u pčelinjim proizvodima, kao i mala verovatnoća razvoja rezistencije nakon ponovljenih tretmana [49]. Ako se pravilno primenjuju, nalaz njihovih rezidua je nizak, pa "imidž" meda i ostalih pčelinjih proizvoda, kao prirodnih, zdravih i čistih, ostaje "neokaljan". Međutim, OA i EO imaju i značajne nedostatke: njihova efikasnost je nedovoljna i zavisi od klimatskih uslova, uslova u košnici kao i načina primene [49, 75, 93]. Neki prirodni preparati imaju neželjene efekte na pčele i/ili njihovo leglo [95, 97]. Srećom, nedavno su stvorene neke formulacije biljnog porekla koje su prilično efikasne, bez neželjenih efekata na razvoj i produktivnost društava [73, 96]. Dakle, nijedna metoda suzbijanja varoa krpelja, koja je korišćena i ispitivana do sada, ne može ispuniti sve ove kriterijume: da bude bezbedna po pčele, da ima visoku efikasnost protiv varoe i da bude jednostavna za primenu. Međutim, uspešna kontrola varoe je ostvariva ako se radi u saglasnosti sa propisima koji se odnose na redovan prolećni i jesenji zdravstveni pregled pčela od strane licenciranih veterinara koji mogu da predlože adekvatne tretmane.

Nedavno je u naučnim krugovima promovisana ideja po kojoj se različita jedinjenja litijuma mogu koristiti u kontroli varoe. Ispitivanje koje su sproveli Ziegelmann i sar. [98] ukazuje da litijumove soli mogu imati izrazit akaricidni efekat. Naše nedavno istraživanje je dokazalo efikasnost suplemenata na bazi litijumovih soli (slika 6A), naročito onih koji sadrže litijum–citrat u različitim koncentracijama. Rezultati su ukazali da koncentracije od 5 i 7,5 mM ispoljavaju snažan akaricidni efekat, bez uticaja na mortalitet (slika 6A). U terenskim eksperimentima, ispitivana koncentracija (7,5 mM) imala je zadovoljavajuću akaricidnu efikasnost (slike 6B i 6C).

Nedavno smo sproveli istraživanje na Pešterskoj visoravni u Srbiji [70] na naizgled zdravim društvima, čuvanim na tradicionalan način u primitivnim košnicama i onim koja su čuvana u komercijalnim košnicama. Društva su analizirana na prisustvo P. larvae, M. plutonius i A. apis (slika 7). Rezultati su ukazali da tradicionalne košnice pružaju znatno bolje uslove za održavanje zdravlja pčela i njihove otpornosti na patogene: nisu imale bakterijske ili gljivične uzročnike bolesti legla. Suprotno tome, u komercijalnim društvima otkriveni su P. larvae (16,67 procenata), A. apis (15,83 procenata), dok M. plutonius nije pronađen. Dve trećine tradicionalno čuvanih društava bilo je bez ijednog patogena pčela, dok među komercijalno gajenim društvima nije zabeleženo nijedno društvo slobodno od svih analiziranih patogena.

Nozemoza

Mikrosporidije i tripanozomatide su najbrojniji eukariotski crevni paraziti medonosnih pčela [110–114] i povezani su sa povećanim gubicima društava iako je njihova uloga i dalje kontroverzna [115–118]. Postoje tri vrste mikrosporidija koje mogu inficirati A. mellifera: Nosema ceranae, najčešće prisutna i globalno rasprostranjena [116, 119], Nosema apis koja preovladava nad N. ceranae samo u regionima sa hladnom klimom [120–122] i N. neumanni, nedavno opisana, endemska vrsta u Ugandi, koja izaziva slabe infekcije [123]. Smatra se da je N. ceranae ozbiljna pretnja za pčelarsku industriju, ali su samo u nekim regionima, dramatični gubici pčelinjih društava bili jasno povezani samo sa infekcijom N. ceranae [124–126]. N. ceranae kao jedini stresor je ispoljio imunosupresivne efekte dalujući na gene značajne za imunitet u laboratorijskim eksperimentima [127–129]. Međutim, u svim fazama istraživanja postojala je vremenski zavisna nedoslednost u ekspresiji gena (slika 8).

Putem molekularno-genetičkih metoda naša istraživanja su dokazala da N. ceranae predstavlja dominantnu mikrosporidiju medonosnih pčela u Srbiji [110, 111]. Među svim uzorcima koji su sakupljani počev od 2000. godine, samo je za jedan uzorak (poreklom iz 2008. godine) dokazana infekcija sa N. apis, dok su svi ostali bili pozitivni samo na N. ceranae [110, 111]. Prema tome, jasno je da je N. ceranae bila prisutna još od 2000 godine. Zbog odsustva molekularno-genetičkih dokaza da je N. apis ikad bila prevalentna u Srbiji, nema nikakve osnove ni za diskusiju da se desila zamena N. apis sa N. ceranae.

Naša istraživanja su ukazala da N. ceranae može biti uzrok za smanjenje reproduktivnog kapaciteta pčela i proizvodnje meda [131]. Uticaj N. ceranae je ispitan na ujednačenim pčelinjim zajednicama čije su matice različite starosti (1-godišnje, 2-godišnje i 3-godišnje), imajući na umu da bi obnova populacije radilica mogla biti kompromitovana usled isrcrpljenosti matica zbog infekcije sa nozemom. U tim društvima je praćena reproduktivnost, produktivnost i N. ceranae-infekcija (količina spora po zajednici) u trogodišnjem periodu (2009–2012). Značajno veće proizvodne i reproduktivne vredosti zabeležene su u zajednicama sa mlađom maticom (tabela 2). Ovo se može objasniti njihovim većim kapacitetom da kompenzuju gubitke radilica (izazvane infekcijom N. ceranae), a koja se postepeno smanjuje starenjem matice [131].

Ubedljivo najčešće štetne efekte na pčele, ima sinergizam N. ceranae i drugih faktora. Potvrđeno je da istovremeno prisustvo N. ceranae i pčelinjih virusa može da izazove ozbiljne gubitke društava medonosnih pčela [132–134], dok je za kombinaciju N. ceranae i pesticida dokazano da povećavaju smrtnost pčela i menjaju ekspresiju gena povezanih sa imunitetom [135–138]. Međutim, u slučaju kombinacije N. ceranae i tiakloprida, samo su više doze pesticida izazvale značajan mortalitet pčela, zbog toga što je tiakloprid ispoljio negativan uticaj na reprodukciju N. ceranae [139].

Neonikotinoidi su faktori čiji je uticaj na pčele (opstanak, zdravlje, ponašanje, imunitet, reproduktivne i produktivne performanse) najčešće ispitivan. Iako brojna proučavanja nisu omogućila konzistentan zaključak, uglavnom zbog neusaglašenosti između rezultata laboratorijskih i terenskih ispitivanja [140, 141], nedavna istraživanja su pružila dokaze da neonikotinoidi imaju izrazito negativno dejstvo na zdravlje i opstanak medonosnih pčela [142], njihovo ponašanje [143], reproduktivni kapacitet trutova [144] i da u koncentracijama u kojima ih nalazimo na terenu, mogu da oslabe imunološku odbranu [145, 146]. Sveobuhvatne procene rizika izlaganja pčela reziduama pesticida ukazale su da najveći rizik od kontaktne izloženosti reziduama piretroida i neonikotinoida dolazi preko kontaminiranog polena. Šta više, neonikotinoidi predstavljaju mnogo veći rizik u kombinaciji sa EBI (engl. ergosterol biosynthesis-inhibiting) fungicidima zbog njihove sinergističke interakcije [5, 147, 148] ili sa miticidima u košnici — taufluvalinatom, kumafosom i fenpiroksimatom [149]. Jedan od EBI fungicida je prohloraz, široko korišćen u hortikulturi i poljoprivredi, koji je otkriven u medu i polenu uskladištenom u košnicama [150]. Ranije je utvrđeno da on gotovo 1 000 puta povećava toksičnost taufluvalinata, a više od 20 puta toksičnost kumafosa i fenpiroksimata [149]. Prohloraz je, samostalno i u kombinaciji sa kumafosom, promenio ekspresiju gena odgovornih za imunitet kod medonosnih pčela [63, 151]. Nedavno su Glavinić i sar. [138] kod odraslih pčela pratili 15 gena značajnih za imunitet i otkrili da se njihova ekspresija menja kada larve dobijaju hranu koja je kontaminirana prohlorazom (slika 9). Ovi rezultati su dobijeni kombinacijom terenskih i laboratorijskih eksperimenta koji su simulirali uslove u kojima su pčelinja društva (zaražena sa N. ceranae i nezaražena) dovoljno blizu poljima useva tretiranih prohlorazom. U tim uslovima je velika verovatnoća zagađenja useva, te samim tim i legla iz koga će se razviti zimske pčele. Ovaj novi eksperimentalni pristup koji su uveli Glavinić i sar. [138] omogućava uvid u realnu situaciju u kojoj pčelari premeštaju košnice na suncokretovu pašu, koja je često poslednja, pa pčele prezimljavaju na hrani dobijenoj od suncokreta (slika 9).

Niža aktivnost superoksid dismutaze (SOD), povećane aktivnosti katalaze (CAT) i glutation S-transferaze (GST) i veće koncentracije malonil-dialdehida (MDA) u sezoni, ukazuju na to da infekcija L. passim izaziva oksidativni stres, što može negativno uticati na kondiciju i produktivnost pčela i posledično čini pčelarstvo manje ekonomičnim [164].

Opšti menadžment na pčelinjaku

Pčelarska praksa se danas oslanja na oduzimanju prekomerne količine meda pčelama. Osnovni principi ove ideje potiču iz 60-ih godina prošlog veka u apsolutno različitim uslovima u pogledu klime, raznolikosti flore i agrotehnike. Klima se globalno promenila: u tlu je manje kapilarne vlage usled dugotrajnih perioda suše i smanjenja nivoa podzemnih voda, što je rezultiralo smanjenjem raznolikosti medonosnih biljaka. Pored toga, globalna poljoprivredna hemizacija, kao i hemijske apitehničke mere usmerene na kontrolu pčelinjih patogena dovode do kontaminacije proizvoda u košnici [84, 165, 166]. Treba paziti da se pčelinjaci postave u područja sa dovoljno obilne paše i čiste vode. Blizina paše i broj pčelinjih društava po kvadratnom kilometru površine značajno utiču na zdravlje pčela i na proizvodne i reproduktivne kapacitete pčelinjih društava [23]. Udaljenost između pčelinjaka treba da bude najmanje 1,5 km, kako bi se izbegla konkurencija za sakupljanje hrane, bez obzira na kvalitet dostupne hrane, što znači da treba izbegavati prenaseljenost medonosnih područja košnicama [167].

Tehnička revolucija i razvoj električnih i komunikacionih sistema snažno utiču na orijentaciju pčela u potrazi za hranom i pri povratku u košnice, ali i na razvoj legla i društva u celini. Stoga se mora voditi računa kada se odlučuje gde će se postaviti pčelinjaci i oni treba da budu daleko od nadzemnih dalekovoda i baznih radio stanica [168–170].

Neadekvatno hranjenje pčela šećernim sirupom, kako bi se nadoknadile nedovoljne rezerve hrane u "gladnim godinama", takođe može dovesti do narušavanja kondicije i zdravlja pčelinjih društava i na kraju, do njihovog uginuća. Zbog toga pčelari treba da znaju kako se priprema hrana za pčele i kada je treba dati. Čist šećer je "nužno zlo", a literaturni podaci sugerišu da je mnogo bolje pripremiti i primeniti šećerno-medeni sirup (npr. u odnosu 7 : 3 šećera : meda). Prisustvo meda, koji sadrži razne aktivne komponente, pomaže letnjim pčelama da ga transformišu u nutritivno najkorisniji oblik za pčele. Pčelari treba da znaju da je ovakvo prihranjivanje pčela razumno obaviti na kraju leta (u Srbiji u periodu 1. avgust — 15. septembar), kada ima dovoljno letnjih pčela, koje su jedine sposobne da transformišu sirup u zadovoljavajući oblik za ishranu pčela. Ne bi trebalo izbegavati upotrebu suplemenata u šećernom sirupu, jer se na taj način obezbeđuje dovoljno amino-kiselina, peptida, mikro- i makroelementa kojih nema u čistom šećernom sirupu [18]. Upotreba ovih dodataka može sprečiti energetski, imunski i oksidativni stres kod pčela, a samim tim i gubitke na pčelinjacima [129, 171–174]. Prisustvo mlade, zdrave matice u košnici garantuje razvoj zdravih pčelinjih društava i uspešno pčelarstvo [131, 175]. Odgovarajuća kontrola patogena u košnicama, pre svega pčelinjeg krpelja V. destructor korišćenjem efikasnih, registrovanih varoacida, takođe je preduslov za održavanje pčelinjih društava u dobrom zdravstvenom stanju. Pored toga, istraživanja su potvrdila jasnu vezu između gubitaka pčelinjih društava i obrazovanja, odnosno obučenosti pčelara: profesionalci su bili sposobni da sačuvaju pčelinja društva od bolesti, za razliku od hobista [12, 70]. Profesionalni pčelari su odmah otkrivali simptome, posebno one koji ukazuju na američku kugu ili infestaciju varoom i blagovremeno primenjivali mere suzbijanja, doprinoseći na taj način preživljavanju svojih društava. Ovo su bila istraživanja u kojima je prvi put pažnja bila usmerena na uticaj pčelara i pčelarske prakse na gubitke pčelinjih društava. U istom istraživanju je primećeno da pojava Varroa krpelja, kao "ubice pčela" u Evropu početkom 80-ih godina prošlog veka, nije dovela do povećanh gubitaka pčelinjih društava. To je objašnjeno činjenicom da su pčelari efikasno usvojili mere za borbu protiv ovog krpelja [12].