Uvod

DEVASTACIJOM zadružnih i državnih gazdinstva, ili njihovom transformacijom u privatna, došlo je gotovo do nestanka velikih farmi ovaca. One su, u početku, dominantno prešle u privatni posed, uz postepeno opadanje, kako broja ovaca, tako i broja imanja koje gaje ovce. Mnogi novi farmeri ovaca, započeli su ovu delatnost bez potrebnog predznanja i resursa. Većina starijih odgajivača takođe ne pridaje veći značaj inovacijama, već svoje aktivnosti usklađuju sa spontanim dešavanjima u stadu. Mali broj farmera je maksimalno intenzivirao svoju proizvodnju i takvi slučajevi zaista služe kao lep primer mogućeg budućeg razvoja.

Tradicionalni način držanja autohtonih ovaca obezbeđuje proizvodnju jaganjaca za sopstvene potrebe i potrebe domaćeg tržišta (malo jagnje namenjeno pečenjarama). Iskustva sa započetim organizovanim izvozom (Izrael, Turska) nameću potrebu gajenja teških mesnatih rasa ovaca (Ile de France i virtemberg, donekle sjeničke ovce) koje su krupnog formata i istovremeno zahtevniji potrošači hrane. Otkup drugih rasa je gotovo isključen. Cene otkupa su povoljne, ali se broj grla mora povećati kako bi se ovi otkupljivači zadržali.

Ograničavajući faktori decenijske krize su: nedovoljno iskorišćen genetski potencijal, rasni sastav skromnih proizvodnih odlika kod oko 70% populacije ovaca, slaba zainteresovanost struke i do skoro, izostanak organizovanog otkupa. Rasni sastav je zasnovan na kasnostasnim ovcama skromnih proizvodnih odlika. Takve proizvodne osobine domaćih ovaca, sa navikama odgajivača, ne obezbeđuju finansijski održivu proizvodnju. Usled ograničene kupovne moći, pogotovo malih uzgajivača (do 50 grla), kojih ima najviše, nabavka kvalitetnog ovna za mali broj ovaca je nepopularan potez. Osemenjavanje ovaca i embriotranfer su tek u začetku i imaju značaja za pedigrirana grla i farme sa visokom proizvodnjom. Izbor semena priplodnjaka svetskih vodećih rasa, sa različitim predispozicijama (meso, plodnost, mleko) je ograničen i skup za većinu farmi.

Višegodišnji rad sa odgajivačima ovaca i koza ukazuje da znatni gubici (povećana smrtnost, nedovoljna plodnost, smanjena proizvodnja u smislu prirasta i mlečnosti) nastaju kao posledica grešaka, odnosno nedovoljnog znanja samih odgajivača i da se oni lako mogu otkloniti. Takođe je zapaženo da proizvođači nerado govore o svojim gubicima. Međutim ako steknu poverenje u stručnjaka, dobijaju se podaci koji ukazuju da se proizvodnja odvija na nivou proste reprodukcije i da se pri ovakvom stanju u ovčarstvu i kozarstvu ne može očekivati konkurentna robna proizvodnja. Istovremeno, slab je interes struke da proaktivno deluje i da planski sprovodi osnovne korake koji mogu obezbediti dvostruko povećanje broja jaganjaca. Upravo niska produktivnost, a svakodnevna obaveza, lako može da eliminiše male preživare sa liste poželjnih delatnosti farmera. Mali preživari su veliki potrošači (poželjno) jeftine kvalitetne kabaste hrane, a to se tek vidi držanjem u zatvorenom sistemu. Trenutno, politika subvencionisanja i gotovo nerezonske stimulativne mere prilikom kupovine (povraćaj i do 80% vrednosti) održavaju ovu granu stočarstva u životu. Ove trenutke treba iskoristiti i tehnološki obučiti farmere kako da intenziviraju proizvodnju.

Dosadašnje mere za intenziviranje ovčarstva su se dominantno svodile na uvoz grla iz inostranstva, a da je pri tome bio potpuno zanemaren pokušaj intenzivnijeg držanja domaćih rasa. Međutim, vrlo često su i uvežena grla držana na neodgovarajući način te je dolazilo do njihovog potpunog nestanka ili nepotpunog iskorišćavanja njihovih genetskih mogućnosti. Zbog toga, intenziviranje proizvodnje u ovčarstvu mora da bude praćeno prenosom znanja među kolegama veterinarima, ali i prema samim proizvođačima.

Ko može da bude prenosilac znanja? Najviše saznanja o farmskim životinjama svakako imaju stručnjaci sa završenim fakultetom veterinarske medicine. Međutim, to znanje je razdvojeno po celinama, obimno, nepovezano i na kraju nefunkcionalno u organizacionom i menadžerskom smislu, gde se pojedine etape moraju sprovoditi planski uz blagovremeno i preventivno delovanje po fazama. Pre svega, ovde moramo delovati edukativno na farmere, a oni treba da to prepoznaju, konkretno uvide korist i to adekvatno cene preko povećane dobiti. Za ostvarenje ovih ciljeva je potreban praktičan, realan, jasan i jednostavan plan. Iz tog razloga je u ovom radu je iznet taksativni prikaz osnovnih koraka koji mogu poslužiti kao podsetnik za intenziviranje ovčarske proizvodnje, uz akcenat na manje poznate/primenjive faze i zahvate.

Razlika između uspešne i neuspešne farme

Uspeh farme najviše zavisi od stepena reproduktivne efikasnosti. Postoji niz etapa i mera koje kumulativno vode ostvarenju ovog cilja, a koji podrazumeva 3 jagnjenja po ovci u toku dve godine sa mogućnošću dobijanja više od 4 jagnjeta po ovci u tom periodu i planiranje proizvodnje jaganjaca i priplodnog materijala zavisno od potražnje tržišta. Predlažemo dvogodišnju angažovanost (ugovor/dogovor) u toku koga bi se realizovao transfer tehnologije intenzivnog ovčarstva i njegovog uhodavanja. Istovremeno, ove farme će pružiti sliku modela za određeno selo, kraj, region, sa jakom selekcijom, primenom sinhronizacije reproduktivnog ciklusa (potponognuto i veštačkim osemenjavanjem) i brojnim drugim tehnikama savremenog ovčarstva. Svi napori će se odnositi na povećavanje broja dobijene jagnjadi uz što manja ulaganja. Očekuje se udvostručenje obrta jaganjaca u odnosu na tradicionalne ovčarske metode u nas.

Obim poslova nije velik niti komplikovan, koliko traži organizovanost i doslednost u blagovremenom sprovođenju, kao i znanje i osnovnu opremu (ultrazvučni aparat, elektroejakulator, mikroskop). Od farmera se očekuje obezbeđivanje dobre krmne baze, kupovina dovoljnog broja opasača-markera za ovnove (oko 30 evra/ komad), izgradnja koridora za ovce radi lakšeg rukovanja sa njima, i kupovina hormonskih preparata za vansezonsku sinhronizaciju (cena odgovara težini novorođenog jagnjeta od 3 kilograma – oko 1 000 dinara).

4. Obim testisa je dobar pokazatelj u predviđanju plodnosti ovna. Ukoliko se meri 2 meseca pre sezone, za priplođavanje 50 ovaca obim testisa mora biti preko 24 cm. Sa 30 cm ovan je u stanju da oplodi 100 ovaca u sezoni. Za pedigrirane ovnove preporučuje se obim testisa od 40 cm. Razlika od jedne ocene odgovara u proseku 13% telesne mase. Dakle, ovce teške 60 kg, treba da steknu oko 7,5 kilograma da bi prešle od kondicije 2,5 na 3,5. Ukoliko više od 5% ovaca sa zdravim zubalom ima OTK ispod poželjne treba preduzeti korektivne mere.

Tabela 2. Klasifikacija kvaliteta ovna (opisna ocena) na osnovu obima testisa i starosti

5. Uzimanje semena elektroejakulatorom za laboratorijske analize (realnija procena oplodne sposobnosti i u slučaju sumnje na poremećaje);

6. Pregled ultrazvučnim aparatom svih ovaca na sjagnjenost i njihovo razdvajanje;

7. Obavezno šišanje ovaca pre pripusta (ili pre jagnjenja), što je posebno važno za vansezonski pripust (mart–avgust). Visoke temperature, pogotovo kod šilježica dovode do preskakanja vansezonskog perioda mrkanja i gubitka 6–8 meseci (jednog punog proizvodnog ciklusa); šišanje pre parenja (makar zadnjeg dela tela, oko repa) je neophodno ukoliko su ovce dugog repa sa upletenom vunom u čičak, što može biti prepreka parenju;

II Mrkanje (pripust ovna) ili osemenjavanje

1. Povećanje proizvodnje jaganjaca i ranije pokretanje pripusne sezone je moguće prirodnim putem — indukcijom estrusa flašing efektom + efektom ovna (videti dole);

2. Najbolji način za sinhronizaciju mrkanja ovaca bez hormona, na prirodan način je pomoću ovnova probača ili potpasanih ovnova na račun manjeg utroška hormona (ušteda je oko 1 000,00 dinara po ovci, za period anestrusa, od januara do maja);

"Efekat ovna" — prirodna sinhronizacija ciklusa iznenadnim pripustom ovna

Ovnovi su odvojeni od ovaca u toku jagnjenja i laktacije (udaljenost 300 m od ovčarnika).

- Nakon zasušenja ovce su ošišane, pojačano hranjene ("flushing" metod) i vitaminizirane.

- 2–3 meseca od jagnjenja, ovnovi se vraćaju u ovčarnik (završetkom zasušenja i početkom flašinga) ali se čuvaju 10 dana u zasebnom boksu.

- Jedanaestog dana opasani su krejonima za obeležavanje zaskočenih ovaca (ovaca u estrusu) i pripuštaju se u grupe od po 20–40 ovaca.

- Predlaže se da se kod ovaca koje nisu obeležene krejonima nakon 2 polna ciklusa (17+17 dana), primeni hormonalna indukcija vaginalnim pesarijama.

Uz adekvatnu pripremu ovnova i ovaca, moguće je očekivati vansezonsko parenje kod 60% ovaca, dok u sezoni, u prvom naletu ciklusa, oko 90% ovaca primi ovna. Ovnovi u priplodu mogu obeležavati ovce prilikom zaskakivanja korišćenjem pojaseva sa kredom-markerom. Boje se menjaju na 14–15 dana (malo kraće od dužine trajanja polnog ciklusa). Time će se znati kolika je aktivnost ovnova, koje su ovce zaskočene i na osnovu izmena boje, koje su ovce povađale. Obično sezona parenja traje 4 ciklusa. Ako je veći broj ovaca obeležen na svakih 17 dana (npr. više od 40%) onda se sumnja na slabu plodnost ovna.

3. Poželjno je razdvojiti šilježice od odraslih ovaca u toku parenja usled dominacije starijih jedinki;

4. Hormonska sinhronizacije estrusa i vansezonski pripust/laparaskopsko veštačko osemenjavanje (LVO) treba da postanu rutinski postupci. Praktične prednosti LVO su brojne ako se ono pažljivo pripremi: Veliki broj ovaca se može osemeniti u toku jednog dana (mogućnosti planirane organizacije proizvodnje jaganjaca, naročito u vansezonskom periodu (oplodnja u periodu od januara do avgusta, kada je potpuno odsutna ili redukovana polna aktivnost); uspešnost oplodnje pomoću LVO zamrznutim i svežim semenom kreće se od 60 do 80%; veštačkim osemenjavanjem/hormonskom sinhronizacijom se može postići znatno veći broj potomaka po ovci nego prirodnim putem (preko 50%) a naročito se kvalitet dobijenih jaganjaca jasno uočava; ovnovi su proverenog zdravstvenog statusa i oplodnog kvaliteta i omogućeno je držanje manjeg broja ovnova. Nakon 10 dana od osemenjavanja, u stado se pripuštaju ovnovi korektori (najbolje sa markerima-krejonima).

VI Jagnjenje

Jagnjenje je najbitniji period za farmera i njegova pravilna priprema je od velikog značaja zbog činjenice da se 75% uginuća ovaca i 70% uginuća jagnjadi dogodi, u vreme i neposredno po jagnjenju. Kod asistiranja pri jagnjenju farmer treba da zna kada je momenat da se odluči da zove veterinara. Takođe, farmer treba da ima "ormarić za prvu pomoć" sa neophodnim priborom za jagnjenje (ulje/lubrikant, porodiljske rukavice i užad, stomačnu sondu za jagnjad i špric, zamrznut kolostrum, tinkturu joda za pupak, termometar radi kontrole jaganjaca na hipotermiju, injekcije antibiotika i drenč za aplikaciju, 20% injekcione rastvore glukoze i preparata Ca/Mg, peroralne glukoze, špriceve). Duža lista potrebnih stavki je data na kraju teksta.

Prednosti sinhronizovanog/planiranog jagnjenja:

1. Obezbeđuje pojačan nadzor i dežurstvo u kritičnim periodima, kada se veliki broj jaganjaca može spasiti od banalnih uzroka smrtnosti koji po pravilu nose i do 20% gubitaka, a koji se nadzorom i pravilnim prihvatom drastično umanje. U tu svrhu, danas postoji niz jednostavnih postupaka prihvatanja jaganjaca i preventivnih postupaka u prvim, kritičnim danima;

2. Teška jagnjenja kao posledica prevelikog ploda ili neodgovarajućeg situsa/habitusa ploda mogu dovesti do trauma kao što su: prelom rebara, ruptura jetre i hemoragije mozga. Pregojene ovce koje nose jedno jagnje obično imaju teška jagnjenja. Tu dolazi do značaja ultrazvučna dijagnostika radi određivanja pravilne ishrane. Bolesne, iznurene ili ovce sa graviditetnom toksemijom, imaju veću šansu da se teško jagnje;

3. Bitne stvari pri asistenciji farmera kod otežanih jagnjenja su da koriste dosta ulja, ruke moraju biti male i pokrivene plastičnom rukavicom. Ovce ne podnose dugotrajnu vaginalnu i uterinu manipulaciju. Ako farmer ne može da ojagnji ovcu za 10 minuta treba da pozove veterinara. Asistiranje pri jagnjenju treba raditi što čistije moguće. Treba koristiti finu porodiljsku užad za noge i glavu, a plod se ne sme vući jako zgog traume i uginuća. Uvek treba proveriti da li ima još zaostalih jaganjaca u materici, bez obzira na broj već ojagnjenih;

4. Radna snaga na farmi se ekonomično rasporedi sinhronizovanim jagnjenjem (polovina angažovane radne snage na godišnjem nivou treba da je u periodu jagnjenja čije trajanje ne sme biti duže od 40 dana, sa udarnih 15–20 dana). Postavljanjem kamera usmerenih na bokseve gde se očekuje jagnjenje pojačava se noćni nadzor (pogotovo bitan kod šilježica);

5. Nalivanje vimena nije pouzdan indikator bliskosti jagnjenja već je to izdvajanje ovaca iz stada;

3. Intenzivna ishrana majki (500–1 000 g koncentrata, u zavisnosti od broja jaganjaca i OTK);

4. Sveža hrana i voda na raspolaganju ad libitum u "obdaništu" za jaganjce od prvih dana;

5. Vitaminizacija, skraćivanje repova jaganjaca od 2–5 dana života;

6. Kontrola na prisustvo parazita sa 1,5–2 meseca (kašalj, proliv).

VIII Odgoj jaganjaca — prevencija mortaliteta novorođene jagnjadi

Perinatalni mortalitet jaganjaca se definiše kao uginuće pre, tokom ili 7 dana nakon porođaja i glavni je uzrok gubitaka u ovčarstvu. Većina uginule jagnjadi spada u dve kategorije: ona koja uginjavaju tokom ili kratko nakon porođaja i ispoljavaju prilikom obdukcije znake porođajnog stresa (proverom plivanja komada pluća u vodi) i ona koja su podlegla kompleksu gladovanja i uginu jedan do dva dana nakon jagnjenja, sa znacima izrazitog kopnjenja, nestankom mrkog masnog tkiva i drugim znacim hipotermije. Subduralne i ekstraduralne hemoragije na jednom ili više mesta u ili oko moždanih i kičmenih ovojnica su najčešće lezije koje se nalaze prilikom obdukcije jaganjaca uginulih pri porođaju ili odmah nakon porođaja. Često se ova dva uzroka uginuća previđaju, odnosno, terapijski im se prilazi kao da je infekcija u pitanju, što je pogrešno i neefikasno.

Hipotermija nastaje usled izloženosti spoljašnjim niskim temperaturama, gladovanju ili njihovoj kombinaciji i najčešći je uzrok neonatalnih gubitaka. Njoj su najviše sklona nedorasla i mala jagnjad, slaba jagnjad koja ne sisaju, teško ojagnjena jagnjad, jagnjad od ovaca koje su slabe kondicije i jagnjad od mladih ili vrlo starih ovaca (slab instinkt majki).

Normalna temperatura novorođenih jaganjaca je 39°C. Ako je ona između 37–39°C, jagnjad su u blagoj, a u izraženoj hipotermiji su ako je temperatura ispod 37°C. Hipotermija je progresivna i posle pada od više stepeni ona nastavlja sa padom sve do kome i smrti, ukoliko se ne pristupi zagrevanju tela jagnjeta. Kritični periodi su od rođenja do 5 sati života i od 10. sata do 3. dana života.

Hipotermija od rođenja do 5. sata života nastaje kao posledica isparavanja tečnosti sa vune (sušenje). Jagnje treba da se obriše, ugreje i da posisa kolostrum. Ako ne može da sisa, daje se kolostrum pomoću stomačne sonde, 50 ml/kg, tri puta na dan. Kad jagnje ojača, vraća se ovci na sisu u zaklonjenom ležištu. Hipotermija od 10. sata do 3. dana je izazvana gladovanjem i usled toga proizvodnja toplote opada. Ako je jagnje u blagoj hipotermiji (37–39°C), treba ga osušiti, nahraniti kolostrumom i vratiti majci. Ako je telesna temperatura ispod 37°C, treba dati injekcijom 10 ml/kg zagrejanog 20% rastvora glukoze intraperitonealno. Veterinar treba da pokaže i objasni ovaj zahvat stočaru. To je veoma vredna procedura koja, uz sondiranje, spašava život. Potom se jagnje osuši, zagreje, nahrani kolostrumom i vrati majci. Jagnjad kod kojih se ovo stanje ponavlja, treba da se drži na toplom, hrani kolostrumom ili zamenom za mleko i redovno kontroliše na moguće simptome infektivnih bolesti. Ova jagnjad se drži u zasebnim boksevima, sa dosta prostirke i zagrejanim infracrvenim lampama na 20°C. Svakih pola sata se, do stabilizacije stanja, kontroliše temperatura jagnjeta i prostora uz eventualno ponavljanje injekcije glukoze i dodatno zagrevanje.

Neonatalna uginuća su ona u periodu od rođenja pa do 28. dana i spadaju među najbitnije uzroke smanjenja profita. Kreću se kod ekstenzivne proizvodnje i do 20%, a u kontrolisanim uslovima su od 5 do 15%. Uglavnom su posledica gladi i infekcije. Ishrana tokom graviditeta ima direktan uticaj na jagnje, pa su nezrela i mala jagnjad znatno osetljivija. Posebnu važnost ima poslednjih šest nedelja (70% rasta ploda).

Lager lista lekova, dezinficijenasa i pomoćnih preparata za farme ovaca:

- duge veterinarske rukavice-širete;

- porodiljska užad (2 za noge 1 za glavu), dva kompleta;

- povidon-jod rastvor za spoljašnju i unutrašnju upotrebu, koristiti kod jagnjenja za dezinfekciju ruku-rukavica;

- 7% tinktura joda (za dezinfekciju pupka jaganjaca neposredno nakon rođenja-pripremiti je u apoteci i koristiti je u prskalici sličnoj za pranje prozora). Priprema/sastav: 7% joda, 3% KJ u 90 ml 70% alkohola) — oko 0,5 l, kako bi rastvor bio svež;

- držač za prolabirane rodnice i vagine, plastični;

- gumice za repove jaganjaca i elastator za njih;

- drenč aparat za dehelmintizaciju ovaca;

- antiparazitici (obavezno raditi na osnovu koprološkog nalaza);

- sprej i kreda za dugotrajno i privremeno markiranje ovaca/jaganjaca;

- AD3E vitamini sa selenom;

- antibiotski sprej (npr., Engemycin 200 ml);

- oksitocin (laktacija kod prvojagnjenica zna da kasni 1–3 dana);

- prostaglandinski preparat;

- kortikosteroid;

- kokcidiostatici (u slučaju potrebe, naručiti);

- kaodijar S/enrodijar S (za proliv jaganjaca po 3 boce jednog i drugog preparata);

- antibiotici (OTC LA, penicilin-klavulonska kiselina plus gentamicin, enrocin);

- analgetici (npr. noramin);

- adrenalin i kofein;

- prokain anestetik za slučaj epiduralne anestezije, hirurških zahvata;