Pseći parvovirus (CPV) je prvi put dijagnostiko van 1978. godine na Srednjem zapadu SAD i proširio se kao svetska pandemija 2000. godine, a u Italiji je zabeležen novi soj CPV (CPV2c) koji se kao i prethodni virus brzo raširio po svetu.

Uprkos dobro uspostavljenim protokolima vakcinaci je, CPV2 ostaje značajan zdravstveni problem. Zabe ležena stopa preživljavanja bez lečenja je ispod 10%. Tretman „zlatnog standarda“ u veterinarskoj ambu lanti može biti veoma skup, sa stopom preživljava nja od oko 85%. Nažalost, vrlo je malo studija koje su utvrdile jasne prognostičke pokazatelje za CPV.

U jednom istraživanju je ispitivano korišćenje belih krvnih zrnaca (WBC) kao prognostički metod. Psi sa WBC > 4,5 × 109 /L u 24 i 48 sati nakon prijema, imali su stopu preživljavanja od 100, odnosno 97 procena ta. Ovaj virus može zaraziti pse svih starosnih grupa, ali se najčešće primećuje kod pasa starosti između 6 i 20 nedelja zbog opasnosti od smanjennja nivoa anti tela koja se dobijaju od majke, kao i nepotpune vakci nacije. Takođe, među doberman pinčerima, rotvajle rima, engleskim springer španijelima, američkim pit bul terijerima i nemačkim ovčarima postoji veća sklo nost ka razvijanju ozbiljne parvovirusne bolesti. Kod pasa starijih od 6 meseci, kod nekastriranih mužjaka je dvostruko veća verovatnoća zaražavanja u odnosu na nesterilisane ženke. Nevakcinisani psi imaju naj manje 12 puta veće šanse da se zaraze. CPV2 napada ćelije koje se brzo dele, posebno ćelije kripti debelog creva, limfoidno tkivo, koštanu srž i timus. Zbog ove patologije, glavni klinički znaci CPV su i hemoragični proliv, kombinovan sa povraćanjem, bolovi u stoma ku, dehidratacija, poremećaji bilansa elektrolita, hi poproteinemija, limfopenija i neutropenija.

Produžena anoreksija dovodi do gubitka težine i ne uhranjenosti. Takođe su zabeležene sekundarne bak terijske infekcije i sepsa, dok je E. coli dokazana u je tri, slezini i plućima i u jednom slučaju bakterijskog meningitisa. Takođe su zabeležene česte bakterijske infekcije od 22% u unutrašnjim IV (venskim) katete rima. Stoga su indikovani antibiotici širokog spektra za kontrolu ovih sekundarnih infekcija.

Veterinari i klijenti su neprestano suočeni sa izazovi ma da obezbede efikasan i ekonomičan tretman bole sti koja često pogađa novopridošlog kućnog ljubimca ili celog legla štenaca.

Iako nema sumnje da je podrška kroz davanje tečno sti i elektrolita, analgetika i antibiotika širokog spek tra osnovni deo terapije, nutritivna podrška pacijena ta sa CPV je i dalje izazov.

Iako su ćelije kripti debelog creva oštećene CPVom, ima smisla obezbediti enterocitima – i onim preosta lim i onima koji će sazreti tokom sledećih nekoliko da na – izvor jednostavnih hranljivih sastojaka koje mogu lako koristiti, od prvog dana bolesti. Oralade® ovde ima ključnu ulogu – sa davanjem se može započeti već pr vog dana sa očekivanjem da svi enterociti koji su i da lje funkcionalni mogu da je resorbuju i koriste. Većina oralnih rehidratacionih rastvora sadrže glukozu i elek trolite, ali Oralade takođe sadrži ključne aminokiseline koje su poželjan izvor energije za enterocite.

Rana enteralna ishrana

Klasični savet za kritično bolesne pse, posebno one sa gastrointestinalnom (GI) disfunkcijom, je bio da se hrana ukine prva 24–72 sata. Ovo se više ne pre poručuje kako za ljude tako ni za pse. Rana enteralna ishrana stimuliše dalje snabdevanje enterocita hran ljivim sastojcima, povećava mezenterični protok krvi i oslobađanje digestivnih hormona i enterohormona. Oni zauzvrat poboljšavaju replikaciju i diferencijaciju crevnih ćelija, sekreciju IgA i funkcije limfoidnog tkiva povezanog sa crevima.

Sa specifičnim osvrtom na CPV, dobro osmišljena studija efekta rane enteralne ishrane kod 30 štena ca zaraženih parvovirusom, mlađih od 6 meseci, upo ređivala je „proaktivаn“ pristup hranjenja kroz nazo ezofagealnu sondu sa „konzervativnim“ pristupom „sačekati dok ne prestanu da povraćaju“. Polovini pa cijenata postavljene su nazoezofagealne cevi i oni su počeli da primaju kontinuiranu infuziju rekonstitui sane tečne hrane počev od 12 sati nakon dolaska u kliniku.

Slika 2. Nazogastrična sonda pravilno postavljena u stomak

Druga polovina pacijenata nije primala ništa na usta dok nije prošlo 12 sati bez povraćanja. Nakon toga, druga grupa je dobijala hranu sa malim sadržajem masti svaka 4 sata.

Psi sa nazofagealnom sondom su dan ranije povrati li apetit, neprekidno povećavali telesnu težinu i ranije prestali da povraćaju. Takođe su izvedene biohemij ske studije propustljivosti creva koje su pokazale da je grupa sa nazoezofagealnim kateterom imala bolji integritet GIT.