Tkivne protozoarne bolesti mačaka i pasa

Autor: Dr sci. Ivan Pavlović, naučni savetnik, Naučni Institut za veterinarstvo Srbije

Životinje ljubimci, a posebno psi i mačke, imaju značajnu ulogu u životu savremenih ljudi, naročito u gradskom okruženju. To je dovelo do povećanja broja vlasničkih ali i napuštenih pasa i mačka u gradovima. Tesna kohabitacija vlasničkih i nevlasničkih životinja, koje su u neposrednom okruženju ljudi, dovela je do stalne kontaminacije javnih površina, a naročito ulica i parkova njihovim izmetom. Izmet ovih životinja, posebno pasa, sem svog neprijatnog izgleda i mirisa predstavlja epidemiološku opasnost s obzirom da su ove životinje nosioci i pravi domaćini velikog broja vrsta zoonotskih parazita. Najčešće su u pitanju helmintoze ali su poslednjih godina, u sve većem broju, prisutne protozoarne infekcije koje se šire fecesom naizgled klinički zdravih životinja. Da bi se bolje upoznali sa njima, ovde će biti prikazane najčešće vrste tkivnih protozoa koje se sreću kod pasa i mačaka, kako kod nas, tako i u svetu. Što se tiče antiparazitika koji se koriste u terapiji dati su najnoviji terapijski protokoli koji se koriste u svetu.

Giardijaza

Giardijaza je dugotrajna crevna protozoarna infekcija koju uzrokuje flagelata Giardia duodenalis. Raširena je širom sveta kod većine domaćih i divljih sisara, mnogih ptica i ljudi. Podaci iz sveta ukazuju je da je Giardija pronađena u do 39 posto uzoraka fekalija kućnih ljubimaca sa većom stopom zaraze kod mlađih životinja. Kod nas se taj procenat kreće od 20 do 60. G. duodenalis (syn. G. intestinali, G. lamblia) se javlja u vidu vegetativnog oblika koji je kruškolikog izgleda sa 8 bičića ili cističnog, koji je jajastog oblika. Ciste giardija dobro opstaju u spoljašnjoj sredini i potreban je samo mali broj cisti da uzrokuju infekciju, bilo kontaktom sa zaraženom životinjom (njuškanje i koprofagija kod pasa) ili zagađenom hranom i vodom.

Mesto parazitiranja je u sluzokoži tankog creva, žučnoj kesici i želucu. Nakon ulaska cisti u digestivni trakt, oslobađaju se vegetativni oblici giardija koji će se zadržavati na površini crevnih resica, razmnožiti se i posle određenog vremena, encistirati (postati otporni na nepovoljne uslove okoline).

Kod mačaka, infekcija ponekad protiče bez kliničkih simptoma. Ako su prisutni ovi paraziti, mačke imaju smanjen apetit, mršave i dobijaju dugotrajnu dijareju, koja može biti kontinuirana ili povremena, posebno kod mačića. Izmet je obično mekan, loše oblikovan, bled, neugodnog mirisa, sadrži sluz i deluje masno. Povremeno se javlja i povraćanje.

Kod pasa je giardijaza praćena dugotrajnim diarejama sa izmetom izuzetno neprijatnog mirisa koji sadrži primese slizi i ima izgled i boju gline. Povraćanje se i ovde javlja povremeno. Životinje mršave i ponekada dehidriraju. U slučajevima uginuća životinja, patoanatomski nalaz je najčešće hemoragija u zidu tankih creva.

Dijagnoza se obično postavlja otkrivanjem cista u uzorcima fecesa, a sumnja se postavlja na osnovu kliničke slike i mirisa i boje proliva. U uklanjanju infekcije giardijama kod pasa i mačaka efikasan je Fenbendazol (50 mg/kg tokom 3 do 5 dana). Ovaj lek je odobren za lečenje giardija kod pasa u Evropi, a dostupni eksperimentalni nalazi sugerišu da je efikasniji od metronidazola u lečenju giardija kod pasa. Metronidazol (10–25 mg/kg 5–8 dana) je najčešće korišćena terapija ali je prijavljena efikasnosti od svega 50 do 60 procenata. Albendazol je takođe efikasan protiv giardije, ali nije siguran za pse i ne sme se koristiti. U nekim zemljama postoji i vakcina protiv giardija za mačke.

Amebijaza

Protozoe iz ovog roda su uglavnom zoonotske vrste koje imaju globalnu distribuciju. Amebe mogu živeti kao komisuralna forma koja ne izaziva patološke efekte, ali isto tako, pod određenim uslovima, postaju izuzetni enteropatogeni. Amebe imaju dva oblika: vegetativni ili trofozoit koji postoji samo u krajnjem domaćinu i u „svežem“ fecesu i cistični oblik. Cistični oblik je izuzetno otporan i dugoživeći u spoljnoj sredini (vodi, vlažnom zemljištu i hrani) i sposoban je da inficira domaćina.

Slika1

Slika 1. Ameba

Amebijazu kućnih ljubimaca najčešće uzrokuje Entamoeba histolytica. Ljudi su prirodni domaćini ove vrste i uobičajeni izvor zaraze domaćih životinja. Mačke se zaraze jedući hranu ili vodu kontaminiranu izmetom koji sadrži ciste a psi i koprofagijom.

Posle ingestije cisti, razvija se stadijum trofozoita i uzrokuje infekciju u digestivnom traktu. Mesta parazitiranja su tanko i debelo crevo. Amebe razaraju crevnu mukozu, uzrokujući karakteristične ulkuse i potom dospevaju u krvotok. Najčešća ekstraintestinalna manifestacija amebijaze je apsces jetre. Putem krvi, amebe dospevaju i do ostalih vitalnih organa domaćina, najčešće do pluća, a ponekad i do mozga ili slezine.

Klinička slika uključuje dijareju, mršavljenje, nesvestice, bol u stomaku i prisustvo ameba u izmetu. Postoje blaga leukocitoza i porast aktivnosti alkalne fosfataze u serumu. Ova bolest može biti fatalna, postati dugotrajna ili se spontano poboljšati.

Dijagnoza se postavlja na osnovu kliničke slike i nalaza parazita u nativnom preparatu izmeta (koji se može obojiti Lugolovim rastvorom). Po potrebi se radi kultivacija uzročnika. Terapija se sprovodi metronidazolom (Orvagil) 10–25 mg/kg 5–8 dana, a tinidazolom ili ornidazolom u cilju preventive kliconoštva.

Kokcidioza

Kada se kaže kokcidioza pasa i mačaka, uobičajeno se misli na oboljenje koje uzrokuju protozoe iz familije Eimeridae – rodovi Eimeria i Isospora. Životni ciklus kokcidija je direktan i vrlo kratak. Traje kraće od 7 dana. Oociste izbačene fecesom sporulišu u spoljnoj sredini za 1–2 dana i postaju infektivne. Kada prijemčive jedinke unesu infektivne oociste, u lumenu creva (mikrovilusima) se prvo odvija bespolni, a zatim polni razvoj parazita koji rezultira stvaranjem novih oocisti koje se izmetom izlučuju u spoljnu sredinu.

Kokcidioza pasa je protozoarno oboljenje čija se klinička slika većinom zapaža kod mladih životinja, dok su starije jedinke prenosioci parazita. Uzročnici su kokcidije iz rodova Isospora (Isospora canis, I. bahiensis, I. bigemina, I. burrowsi, I.Xrivolta, I. Neorivolta i I. ohioensis) i Eimeridae (Eimeria canis i E. cati). Paraziti se nalaze u sluznici tankog creva.

Klinička slika se manifestuje enteritisom praćenim dugotrajnim sluzavim, a potom krvavim prolivom, opštom slabošću, gubitkom apetita i depresijom i životinje brzo mršave. Mlađi psi mogu i uginuti, dok se kod životinja koje prebole, simptomi povlače za 7 do 10 dana. Kod starijih pasa, infekcija može uzorkovati simptome slične onima koji se pojavljuju kod epilepsije.

Patoanatomske promene su najčešće zastupljene u ileumu, manje u jejunumu, a najslabije u duodenumu. Kod jakih infekcija postoji hemoragični enteritis sa ulceracijom sluznica, zadebljalom mukozom creva i nalazom gustog sluzavog sadržaja tamnomrke boje. Krvarenja su najčešće u vidu petehija, a u težim infekcijama su difuzna uz kongestiju krvnih sudova.

Kokcidioza mačaka je oboljenje pretežno mladih životinja i bez obzira na veliki broj inficiranih životinja, obolenje se retko pojavljuje. Većina kokcidija mačaka može da parazitira i kod pasa.

Uzročnici su kokcidije iz rodova Cystoisospora (Isospora) (C. felis, C. bigemina i C. Rivolta) i Eimeridae (Eimeria felina, E. Canis i E. cati).

Infekcija nastaje peroralno oocistama kokcidija. Paraziti se lociraju u sluznici tankog creva.

Infekcije u najvećem broju slučajeva prolaze asimptomatski. Kod jakih infekcija, kod mačića se pojavljuje dugotrajan krvavi proliv i nastaju opšta slabost i gubitak apetita. Obolele životinje brzo mršave. Zavisno od jačine infekcije, moguća su uginuća, naročito pri infekcijama sa Cystoisospora felis. Kod prebolelih životinja, simptomi se povlače za 5 do 7 dana.

Kod uginulih životinja patološke promene se uočavaju u tankom crevu. Kod jakih infekcija se zapaža hemoragični enteritis sa ulceracijama sluznica, zadebljalom mukozom creva i petehijalnim krvarenjima. Karakteristika bolesti je i nalaz gustog sluzavog sadržaja creva tamnomrke boje, a na više mesta u crevima se može videti i deskvamisani epitel.

Dijagnoza se kod obe vrste vrši koprološkim pregledom i nalazom oocisti parazita. Terapija se vrši Sulfagvanidinom 150 mg/kg tokom 5 dana, Sulfadimetoksinom 55 mg/kg tokom 10 dana ili prvog dana 55 mg/kg a zatim 2 puta manje doze. Mogu se koristiti i Sulfadimetoksin+Ormetoprim 55 mg+1 mg/kg tokom 3 nedelje, Sulfadiazin+trimetoprim 25–50 mg/kg i 5–10 mg/kg trimetoprim tokom 6 dana, za životinje iznad 4 kg. Životinjama koje su lakše od 4 kg daje se dvostruko manja doza

Kriptosporidioza je parazitoza zoonotskog karaktera. Razvoj parazita u domaćinu je identičan kao i kod drugih kokcidija, osim u lokalizaciji uzročnika. Za razliku od drugih kokcidija, koje se u toku šizogonične faze implantiraju u mikroviluse creva, kriptospore formiraju parazitofornu vakuolu u mikrovilusu koja se nalazi između spoljne membrane i citoplazme mikrovila. Prskanjem ovih vakuola nastaju mnogo ozbiljnije lezije i oštećenja crevnog epitela nego pri infekcijama drugim vrstama kokcidija. Kriptosporidioza se klinički manifestno pojavljujr samo kod mladih mačaka i pasa.

Uzročnici infekcija su najčešće Cryptosporidium parvum, C. canis, C. felis i C. muris. Infekcije oocistama nastaju peroralno kontaminiranom hranom i vodom, a kod pasa i koprofagijom. Starije životinje su izvor infekcije za mlade jedinke. Moguće su i autoinfekcije kada oociste oslobađaju sporozoite u kolonu domaćina. Paraziti su lokalizovani u mikrovilusnom epitelu tankih creva.

Kliničku sliku kod pasa karakteriše pre svega proliv. Psi takođe mogu patiti od smanjenog apetita, slabosti i letargije, a ponekad u simptomatologiji postoji i neurološka komponenta zajedno sa slinjenjem.

Slika2

Slika 2. Kriptospora

Najčešći simptomi kriptosporidioze mačaka su povišena temparatura i proliv. Mačke će takođe ispoljavati intoleranciju prema hrani. Ostali simptomi uključuju letargiju i odsustvo želje za igranjem.

Slika3

Slika 3. Nora

Patoanatomske promene su u vidu hemoragija crevne sluzokože uz moguća uvećanja limfnih čvorova ileuma. Dijagnoza se postavlja nalazom oocisti u izmetu.

Terapija se vrši paromomicinom 150 mg/kg tokom 5 dana (psi i mačke), tilozinom 10 do 15 mg/kg 14 do 21 dan (mačke) i azitromicinom 5 do 10 mg/kg tokom 5 do 7 dana (psi); 7 do 15 mg/kg tokom 5 do 7 dana (mačke).

Slika4

Slika 4. Maci

Toksoplazmoza

Toksoplazmoza je jedna od najrasprostranjenijih parazitskih zoonoza. Toxoplasma gondii je cistotvorna kokcidija i za prvog domaćina ima mačke, a kao prelazni domaćini perzistiraju sisari, gmizavci i ptice (više od 280 vrsta, ukljućujući i čoveka).

Peroralna infekcija pravog domaćina (mačke i drugih felida) dovodi do kompletnog razvojnog ciklusa u epitelnim ćelijama creva domaćina i izlučenja oocisti fecesom. Kod prelaznih domaćina (životinje i ljudi) izostaje enteralni ciklus razvoja. Kod njih infekcija nastaje konzumiranjem mesa prelaznih domaćina koje sadrži tkivne ciste T. gondii sa živim bradizoitima, intrauterino (tahizoitima) ili unošenjem sporulisanih oocisti poreklom iz izmeta mačke.

Suština patogenog delovanja T. gondii leži u činjenici da je ona obligatni intracelularni parazit koji se razmnožava u ćelijama gotovo svih organa i tkiva. Tako se kod prelaznih domaćina, dolaskom u ćelije, paraziti brzo razmnožavaju i šire dalje, pri tome stvarajući milijarna nekrotična ognjišta, edeme i formirajući granulaciono tkivo. To za posledicu ima fokalna ili difuzna oštećenja na tim mestima, sa odgovarajućim poremećajima funkcije organa. Zavisno od zahvaćenog tkiva pojavljuju se i odgovarajući simptomi oboljenja. Kod mačaka se toksoplazmoza manifestuje slično kokcidiozi.

Dijagnoza se kod mačaka postavlja nalazom oocisti u izmetu. Mada još nema ustaljenog terapijskog protokola, u terapiji su uspešno korišćeni brojni lekovi i režimi. Klindamicin hidrohlorid (10 do 12 mg/kg peroralno dva puta dnevno, tokom 2 do 4 nedelje) se može koristiti za lečenje diseminovane toksoplazmoze. Pirimetamin (0,25 do 0,5 mg/kg) i sulfonamid (30 mg/kg dva puta dnevno tokom 2 do 4 nedelje) se takođe mogu koristiti za lečenje diseminovane toksoplazmoze i za smanjenje broja oocista. Kombinacija trimetoprimsulfonamid se može koristiti u dozi od 15 mg/kg peroralno na svakih 12 sati tokom 4 nedelje.

Neosporoza

Neosporoza je primarno oboljenje pasa i goveda, dok konji, ovce i koze retko mogu biti inficirani. Uzročnik bolesti je Neospora caninum. Pas je pravi domaćin, mada može biti i prelazni, a prelazni domaćin je goveče. Razvoj neospora je sličan razvoju toksoplazmi.

Infekcija pasa nastaje konzumacijom tkiva sa tkivnim cistama u kojima se nalaze tahizoiti. Oslobođeni tahizoiti dospevaju u ćelije, najčešće centralnog nervnog sistema (CNS), miocite i makrofage, dok se tkivne ciste sa bradizoitima sreću samo u mrežnjači i CNSu. Kongenitalne infekcije pasa su rezultat aktivnog širenja tahizoita preko placente, što može biti posledica egzogene infekcije ili ponovne trajne infekcije tokom trudnoće. Kod pasa se odvija kompletan enteralni ciklus neospora koji rezultira ekskrecijom oocisti u izmetu.

Klinička slika je najteža kod intrauterino zaraženih štenaca. Više od polovine legla će razviti paralizu zadnjih udova, često sa hiperekstenzijom, počevši od 3 do 9 nedelja nakon štenjenja. Dolazi do atrofije i kontrakture mišića. Kod odraslih pasa, neosporoza može biti posledica nedavne infekcije sa N. caninum ili ponovne pojave postojeće infekcije kao rezultata skotnosti ili drugog stanja oslabljenog imuniteta. Najčešće se primećuju znaci multifokalnog oštećenja centralnog nervnog sistema ili polimiozitis. Ostale prijavljene manifestacije uključuju miokarditis, dermatitis i upalu pluća.

Dijagnoza se postavlja koprološki ali je mnogo precizniji nalaz tahizoita u tkivnim aspiratima ili bradizoita u uzorcima dobijenim biopsijom zahvaćenih mišića. Terapija se vrši klindamicinom (12,5–25 mg/kg PO ili IM na svakih 12 sati tokom 4 nedelje) ili trimetoprim sulfadiazinom (15–20 mg/kg PO svakih 12 sati tokom 4 nedelje) u kombinaciji sa pirimetaminom (1 mg/kg PO svaka 24 sata tokom 4 nedelje).